Kako raste dete, raste i igra

Dete se igra od prvog dana života. U tom periodu najbolja igračka za dete je roditelj ili osoba koja o detetu brine – glas, pokret, izraz lica. Na promene intenziteta i visine glasa, izraza lica ili pomeranja prstića šake, detetu će biti privučena pažnja i ono će odgovoriti osmehom, pokretom ili ispuštenim zvukom. Iako na prvi pogled možda tako ne izgleda, ovo za dete jeste igra – prijatna aktivnost u kojoj dete učestvuje onoliko koliko može, a razvija se – mimiku lica, jezik, prve znake komunikacije, pokret ruke, pažnju, ali pre svega uči i gradi odnos sa osobom koja se o njemu brine. U ovom periodu jako je važno da detetu ne nudimo suviše sadržaja od jednom, zato je dovoljan glas, dodir ili izraz lica. Pokreti i promene u glasu, govor roditelja bi trebalo da se odvijaju sporo kako bi beba imala vremena da ih uoči i promisli. Takođe, važno je da roditelj bude strpljiv da sačeka da dete odgovori i tako ponudi znak da igra može da se nastavi ili pak da se umorilo i potreban mu je predah.

Kako dete raste, zaista je odlično da mu se dopusti da se igra sa svim onom što se uslovno može nazvati gomila kamenja. Ukoliko jednogodišnjaku ili dvogodišnjaku u pastičnu flašu sipamo kamenčice, ono ima bezbroj mogućnosti da se njom igra i istražuje – može da je drma kao zvečku, može da udara o različite materijale i proizvodi različite zvukove, vadi kamenje i stavlja ga nazad ili komunicira sa nama da bi tražilo pomoć u tome i tako čuje imena za zvuke, radnje, predmete i slično. Na uzrastu od tri godine, igra sa istim materijalima može biti složenija i otvora mogućnost proširivanja igre i povezivanje sa svakodnevnim životom. Tokom igre, sa trogodišnjakom možete razgovarati o tome gde žive kamenčići, kako su dospeli kod njega, šta sve može da napravi od kamenčića, a šta od kutije, flaše i slično. Možete napraviti pravi orkestar udaračkih instrumenata i danima uživati u ovaj igri.  Kamenčići mogu da pričaju, da se ređaju, šetaju, vozaju na kamionima i slično.

Bez obzira na uzrast deteta, učenje u igri dešava se uvek uz podršku roditelja – njegovu veštinu da isprati aktivnosti i interesovanja deteta, kreira bezbedno okruženje za igru, veštinu da čeka detetov odgovor i reakciju, proširi igru pitanjima i svojom radoznalošću i čuđenjem, veštinu da ponudi detetu ime za ono što vidi i doživljava. Ne zaboravite – dete ne uči činjenice, dete uči kako da svoje veštine koristi da bi učesvovalo u svetu. Budite razigrani roditelj, pružite detetu prilike da saznaje kroz igru od prvog dana života!

 

Miljana Marić Ognjenović, psihološkinja i doktorandkinja u oblasti socijalne politike i socijalnog rada

Posted in Blog.

Leave a Reply