Kada razmišlja o čitanju detetu, većina nas pomisli na ritual pričanja ili čitanja priča, obično pred spavanje. Istraživanja, međutim, pokazuju da nije sama knjiga, ili priča ključna za razvoj deteta. Efekti počivaju na tome KO ČITA i KAKO ČITA odnosno na koji način čitanje postaje zajednička aktivnost u kojoj učestvuju i roditelj i dete. Čitanje detetu uglavnom ima za cilj kreiranje prijatnog i toplog iskustva saznavanja i uživanja. Osim ovog, čitanje sa detetom ima za cilj da kreira prilike za dete da uči veze među pojmovima; analizira likove, iskustvo i osećanja likova; poveže uzrok i posledicu različitih ponašanja; poveže svoje realno iskustvo i iskustvo likova iz knjige; zamišlja ono o čemu se čita i koristi priče kao osnov za igru ulogama; uči kako se razgovara o pojmovima, pojavama, odnosima; zaključuje, prati tok, menja tok priče; uči da povezuje glas i slovo koje ga označava; čuje razlike između rečenica kojima se nešto izjavljuje, pita, naređuje; igra se rečima; prepoznaje početak i kraj reči i rečenice i gramatička pravila. I dok čitanje detetu zaista jeste mirna aktivnost za uspavljivanje, čitanje sa detetom traži budno i aktivno dete i posvećenog, toplog i podržavajućeg odraslog.
Od najranijih dana detetovog života, važno je da dete bude uključeno u aktivnost čitanja. Kada je beba sasvim mala, ovo se uglavnom odnosi na usmeravanje detetove pažnje na glas odraslog koji čita, ili na ilustracije ili detalje na njima. Kako beba raste i progovara, a zatim i ovladava sve većim rečnikom i veštinama komunikacije- načini na koje dete može da učestvuje u ovoj aktivnosti su sve raznolikiji.
Čitanje raste sa detetom. Šta je važno da ostane stalno prisutno u čitanju sa detetom?
Ono što će ostati isto, bez obzira na to koliko je dete staro, jesu temelji na kojima počiva zajedničko čitanje sa detetom. To su:
Emotivni kontakt roditelja i deteta i podrška detetu– zato bi roditelj trebalo, kog god uzrasta da je dete, da ga pohvali, podrži, podstakne njegovo učešće; da imenuje- ponudi detetu nazive i reči za predmete, likove, iskustva, osećanja, socijalne odnose koji se pominju u priči. Istovremeno- roditelj bi trebalo da prati detetovu inicijativu i time pokaže da sluša, prati i da ga zanimaju detetova interesovanja, da je spreman da uoči i podstakne snage deteta. Na ovaj način čitanje postaje aktivnost u kojoj dete uči poverenje i mogućnost da se osloni na odraslog, prepusti zajedničkom iskustvu i istraživanju.
Zajednički usmerena pažnja roditelja i deteta– zato bi roditelj trebalo da podstiče mogućnost usmeravanja na glas i govor roditelja, ilustracije i kasnije na tok priče, ali i veštine deteta za učešće- u početku pokazivanjem ili imitacijom, a kasnije i diskusijom oko tema koje su predstavljene u priči. Ovo će uspeti roditelj koji je topao, nežan, blag, govori interesantnim glasom (imitira životinje i način govora raznim likovima), koji se igra rečima i poigrava vezom između priče i detetovog realnog života, koji ima jasne i autentične emotivne reakcije na događaje iz priče i koji poziva dete da se uključuje na način koji ume i koji mu prija.
Prilike da dete čuje govor,uči reči i kako se razgovara– zato bi roditelj trebalo da puno govori, čak i bebama, i čak i o jednostavnim crno-belim ilustracijama, a naročito o pričama bogatim likovima, događajima, izazovima i zapletima, socijalnim situacijama među likovima i slično. Važno je da čitanje sa detetom bude prilika da dete sazna nazive za objekte, osobine, situacije, ali i prilika da uči kako se priča o temama iz knjige- kako se pita, čudi, raspravlja, iznosi stav ili iskustvo-vezano za sadržaj priče.
Kako se čitanje menja sa uzrastom deteta?
Kako dete raste, međutim, uloga odraslog u zajedničkom čitanju- bi trebalo da se menja. Na početku- kada dete ima veoma mali rečnik ili tek progovara- roditelj ima ulogu Opisivača. Kada čita sa detetom, on puno opisuje ilustracije i detalje na njima, ima izražene emotivne reakcije (čudi se, smeje, mršti), menja glas i imitira različite zvuke. Dete poziva na učešće pokazivanjem ili imitacijom, eventualno završavanjem rečenice, umetanjem neke reči i slično. Kako dete odrasta- roditelj bi trebalo da preuzima ulogu Diskusanta. Sada on puno analizira- likove, događaje, tok priče, situacije u kojima se likovi nalaze. On povezuje događanja u priči, sa događanjima iz detetovog života, sa detetovim osećanjima, doživljajima, sećanjima. U razgovoru o priči, on nudi dodatna pojašnjenja za pojmove u tekstu, ili situacije u kojima se likovi nalaze. Dok čita, on održava napetost i ostaje zapitan nad time šta će se sledeće dogoditi i zašto. Dete poziva na učešće diskusijom o otvorenim pitanjima, iznošenjem stavova, svojih razmišljanja o tome kako se ponašaju likovi i zašto, kakve će to posledice imati, zašto se neke stvari baš tako dešavaju, kako mogu drugačije da se reše zapleti i slično.
Cilj ovih promena je da, u nekom momentu detetovog odrastanja, odrasli zapravo postane slušalac detetove priče i neko ko postavljanjem pitanja, naglašavanjem radoznalosti i zainteresovanosti za likove i zaplet, kreira prilike da dete ispriča, istraži, poveže, razmišlja, iznese svoj stav, ili iskustvo. Istovremeno roditelj je publika za dete u ovoj aktivnosti, i kao i kod svake publike- važno je da reaguje, podržava i podstiče dete koje priča.
Koje su ključne strategije kojima se postiže uključivanje deteta u čitanje?
Odabir knjige olakšava razgovor o njoj. Zato birajte knjige koje su bogate ilustracijama koje prate priču (teksta može da bude mnogo manje, ili ne mora ni da ga bude). Priče bi trebalo da budu o detetu zanimljivim likovima, a situacije u njima da budu takve da traže razmišljanje i veštine rešavanja problema. Birajte knjige bogate čudnim rečima, koje omogućuju igru rečima, ili su rimovane.
Strategija „Dopuni“– oslanja se na rimu u tekstu ili neke fraze koje se ponavljaju. Pozovite dete da dopuni reč ili ponovi deo teksta, izjavu nekog lika i slično.
Strategija „Doseti se“. Pozovite dete da se seti šta je bilo ranije u priči, kako se neki lik ponašao ili „izbavio“ iz neprijatne situacije; da se seti drugih priča u kojima se pojavljivao sličan lik, ili slična situacija, te načina na koji se lik tamo ponašao ili situacija rešila i slično.
Strategija „Šta se dešava ovde“– oslanja se na ilustraciju. Pozovite dete da opiše sliku i da svoje mišljenje o tome šta se dešava u sceni koja je ilustracijom prikazana, kako i zašto je do toga došlo i šta će dalje biti. Strategija „Šta, kako, gde, zašto, kad“- Pozovite dete na zajedničku analizu i razmišljanje o likovima ili situacijama u kojima se nalaze, kao i na izmene u toku priče (šta bi bilo drugačije da je..), u ponašanju likova i slično.
Strategija „To je slično kao…“- Pozovite dete da se seti situacije iz svog realnog života koja nalikuje zapletu ili nekim drugim elementima priče, situacija u kojima se susrelo sa nekim pojmom, objektom ili ili ponašanjem koji nalikuje liku ili ponašanju iz priče.
„Mešajte“ strategije uključivanja deteta u čitanje i kombinujte čitanje detetu sa čitanjem sa detetom. Uvek pratite interesovanja, raspoloženje i potrebe deteta- i u izboru priče i u načinu na koji želi da učestvuje u čitanju sa vama, temama koje nudi za razgovor i slično. Poštujte i uvažite njegove ideje i njegove zaključke i stavove.
Ne zaboravite! Nije važno da li dete tačno odgovara na vaša pitanja- važan je način na koji razmišlja i kako vam govori to što misli. Nije važno da se čita dugo- važno je koliko se razgovara tokom čitanja. Nije važno ni da se pročita cela priča- važno je da se diskutuje, priseća, pita i čudi. Čitanje pre svega treba da bude zabavna aktivnost koju želite da ponovite i vi i dete.
Tim Inicijative Novi Sad čita deci
IZVOR: bebac.com