Terapija igrom

slika terapija igrom

O igri

Mnoga savremena istraživanja su potvrdila da je igra od suštinskog značaja za celokupni dečji razvoj (kognitivni, fizički, socijalni i emocionalni). Tokom odrastanja i razvoja svakog deteta, u bilo kojoj sredini i civilizaciji, igra zauzima veoma važno mesto u njegovom životu.

Zašto je igra toliko važna za razvoj deteta?

Igrajući se, dete istražuje i upoznaje svet koji ga okružuje, kao i sebe samog u tom svetu, tj. sebe u odnosu sa drugima. Kroz igru uči i razvija se, proširuje iskustva, sopstvene moći, stiče osećaj kompetencije, ali i osećaj za samoregulaciju… Dok se igra, dete često pokušava da objasni pojave koje u realnosti opaža i doživljava, a potrebno mu je određeno vreme da ih razume i ‘’proradi’’, tj. proigra. Stoga, igra je najprirodniji i najnenametljiviji način na koji dete može da ispolji taj svoj unutrašnji svet, jer u predškolskom uzrastu većina dece još uvek nije u mogućnosti da verbalno iskaže sve ono što doživljava i oseća.
O značaju igre u razvoju deteta govorili su još i antički mislioci, ali tek poslednjih decenija igra se doživljava i kao moćno “oruđe” putem kojeg možemo da se povežemo sa detetom i prihvatajući ga bezuslovno, pružimo podršku njegovom razvoju.

Šta je terapija Igrom

The Association for Play Therapy terapiju igrom definiše kao ‘’sistematsko korišćenje teorijskog modela za uspostavljanje interpersonalnih procesa gde obučeni terapeuti koriste terapijske moći igre da pomognu klijentima u prevenciji ili rešavanju psiho-socijalnih poteškoća i postizanju optimalnog rasta i razvoja. (www.a4pt.org, 2009).
The British Association of Play Therapists opisuje Terapiju igrom kao ‘’efikasnu terapiju koja pomaže deci u promeni ponašanja, razjašnjavanju njihovog self konceptai i izgradnji zdravih odnosa. U terapiji igrom, deca ulaze u dinamičan odnos sa terapeutom koji omogućava izražavanje, istraživanje i razumevanje njihovog teškog i bolnog iskustva. Terapija igrom pomaže deci da pronadju zdravije načine komuniciranja, grade bogatije odnose, razvijaju rezilijentnost i olakšavaju emocionalnu pismenost.’’ (www.bapt.info, 2009).
Igrom, kao takvom, koja u svojoj suštini ima moćno oružje za uspostavljanje kvalitetnih odnosa, bave se mnogi pravci i škole terapije igrom (Play Therapy).

Šta je nedirektivna terapija igrom? Kako to funkcioniše?

Nedirektivna terapija igrom ili terapija igrom usmerena na dete je modalitet terapije igrom, tj. pristup koji je baziran na stanovištu da će dete, u sigurnom odnosu i sigurnom okruženju, proigravajući upravo onu situaciju, pojavu, događaj i sl. za kojima ima potrebu, samo sebi olakšati i prevladati trenutnu poteškoću koju oseća. U ovom procesu razvijanja odnosa i medjusobnog poverenja putem igre, terapeut ne upućuje detetu otvorena i sugestivna pitanja, ne nameće temu, niti vrstu igre, već sledi put koji dete bira i inicira.
Ova tehnika se primenjuje sa decom uzrasta od 2 do 10 godina.

Osnovni principi rada sa detetom u okviru nedirektivne terapije igrom su:

1. Uspostavljanje odnosa
2. Potpuno prihvatanje deteta
3. Stvaranje osećaja slobode (tolerancije)
4. Prepoznavanje i odražavanje (reflektovanje) osećanja
5. Zadržavanje poštovanja prema detetu
6. Dete je to koje vodi
7. Tok terapije se ne može ubrzati
8. Vrednost ograničenja

U ovom procesu odnos poverenja i bezuslovnog prihvatanja od strane odraslog ima ključnu ulogu. Ovakva vrsta odnosa omogućava detetu da istražuje svoje unutrašnje i spoljašnje svetove i primeni svoje kapacitete i kreativnost u rešavanju sopstvenih poteškoća.
Igra može imati svoju funkciju i uvek ima neku svoju logiku, ali ona najčešće na prvi pogled nije uočljiva. Iz tog razloga se u ovoj vrsti terapije igrom posebno prate teme i povezuju sa razlogom zašto ih dete proigrava (poteškoće sa vezivanjem, kontrolišući, prezaštistićujući stil vaspitanja, ljubomora, smrt u porodici i sl.).
Tehnike nedirektivne terapije igrom realizuju se u specijalno opremljenoj sobi za igru u kojoj borave samo dete i terapeut i traje 50 minuta. U ovom procesu poštuju se određena pravila sa kojima se dete upoznaje prilikom ulaska u sobu za igru. Ova pravila daju detetu strukturu u smislu sigurnosti, a ostavljaju dovoljno prostora da inicira i samostalno bira i vodi igru.
Kako primenjujemo tehnike nedirektivne terpije igrom u Centru za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima HARMONIJA?

1. Roditelj ili oba roditelja na prvi inicijalni razgovor dolaze bez deteta u cilju dobijanja informacija o porodičnom kontekstu i trenutnoj situaciji u kojoj se dete nalazi.
2. Na drugi susret roditelj dolazi sa detetom i zajedno rade tehniku AEED (Autobiographical Emotional Events Dialogues) koja ima za cilj procenu kvaliteta njihovog odnosa. Na u ovom susretu dete ima priliku da se upozna sa osobom sa kojom će tokom sledećih susreta provoditi vreme igrajući se u sobi za igru.
3. Na treći susret roditelj dolazi sa detetom i dok je ono u sobi za igru, roditelj ga čeka u susednoj prostoriji.
4. Za svako dete se pravi individualni terapijski plan i broj susreta se odredjuje u dogovoru sa roditeljem, imajući u vidu napredak deteta. Sa roditeljima se takođe organizuju razgovori na temu kako da pruže podršku detetu kod kuće, kako da se zajedno igraju i unapređuju kvalitet njihove veze.

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *