Igra deteta ranog uzrasta je neodvojiva karakteristika njegovog bića, jer igrajući se ono istražuje i upoznaje sebe, svoje mogućnosti, svoje uloge, odnose sa drugima, dakle sve što ga okružuje.
Dete uzrasta od jedne do tri godine je veoma fizički aktivno, te veliki deo vremena provodi u igri sopstvenim telom: puzi, prohodava, penje se, skače, baca, hvata, kotrlja, ispušta predmete… Ispitujući svoje motoričke sposobnosti i veštine, koje svakim danom bivaju sve složenije i uvežbanije, dete stiče veru u sopstvene snage i prikuplja hrabrost za nove poduhvate. Za mališana uzrasta do tri godine, svaki novi dan je novi izazov.
Posmatrajući predmete u okruženju, želeći da ih svim čulima oseti i upozna, mališani često dolaze u “neprilike”, jer su odrasli najčešće primorani da ih sprečavaju u njihovim istraživačkim poduhvatima, strahujući za bezbednost deteta. Uloga odraslog u stimulaciji dečjeg razvoja je upravo u tome da mu obezbedi prostor u kojem može nesputano da se kreće i bogatstvo doživljaja kojima će ono proširivati sopstveno iskustvo.
Veoma značajno ohrabrivati dete da istražuje predmete u svojoj okolini, jer ono na taj način uči. Umesto uobičajenih kućnih predmeta koje držimo po fiokama i policama koje su dostupne deci, te prostore možemo ispuniti raznim ambalažnim materijalima kao što su prazne plastične flaše, papirne rolne, plastična ambalaža od kozmetičkih proizvoda, ukrasni papiri, prazne kartonske kutijice (npr. od čaja, kozmetičkih krema, sapuna, paste za zube), reklamne brošure kojima nam svakodnevno prepunjavaju poštansko sanduče, u kojima su predmeti iz okruženja predstavljeni vrlo realno i dete može lako da ih prepozna. Manipulišući ovim predmetima dete upoznaje različite teksture, načine na koje se pojedine kutije otvaraju i zatvaraju, kakvog su ukusa, mirisa, može da cepka papiriće da ih gužva i ubacuje u razne otvore, da eksperimentiše zvucima i sl… Pri tom, ukoliko se neki od ovih materijala pocepaju ili oštete, to kod odraslih neće izazvati preveliku neprijatnost, jer su navedeni materijali svakako bili namenjeni kanti za djubre.
Igrajući se dete želi odraslog da uvuče u svoju igru. Ali ono ne želi da mu se uvek nameće i govori šta čemu služi i šta tačno treba da radi. Dete želi da bude vođa u igri i da kreira razne načine i tokove kojima igra može da krene. Ukoliko zauzimamo dominantan stav i inicijativu tokom igre sa detetom, težeći da igru lišimo spontanosti i od deteta očekujemo da se povinuje našim idejama i zahtevima, rizikujemo da udjemo u sukob sa njim. Dete uvek ima razlog zašto se igra baš toga čega se igra i naša uloga je da ga podržimo u tome, a ne da mu namećemo sopstvena pravila. Kroz igru, učeći svim čulima i ličnim doživljajima, ono sklapa sopstveni puzzle spoljašnjeg sveta. Dete uči na razne načine, ali gledajući odrasle i interakcijom sa njima, ono sve te elemente unosi u igru i tako uobličava svoja saznanja.
Igra deteta ranog uzrasta treba da obiluje spontanošću, koju odrasli ne treba da remeti i preoblikuje tako da nužno ima i nekakav edukativan sadržaj, za koji mi odrsli (ali često ne i dete), procenjujemo da je edukativan u datom momentu. Ovakav stav može negativno da utiče na razvijanje odnosa roditelj – dete, kao i na razvoj međusobnog poštovanja i poverenja.
Nije toliko značajno koliko vremena tokom dana izdvojimo za igru sa detetom, koliko je važno da je to vreme usmereno isključivo na dete, tokom kojeg nas ne ometa zvono mobilnog telefona, ili zvuk koji dopire sa TV aparata. Važno je da se kroz igru povežemo sa detetom i uživamo u ovim trenutcima celim svojim bićem. I kao što kaže jedna izreka: “Najdragocenije nasledstvo koje čovek može da ostavi svom detetu, jeste samo par minuta svakodnevno”.
autor teksta:
Katarina Majkić, pedagog,
Praktičar terapije igrom usmerene na dete i filijalne terapije igrom
fotografije: http://cdn.kidspot.com.au/