Moja slika iz detinjstva je slika igre sa lutkom u toplo leto, na prijatno hladnjikavoj ploči podruma, gde sam stizala stepenicama i satima se igrala, dok su roditelji obavljali svoje poslove. Tada nisam znala da me je to što sam presvlačila lutku učilo sitnoj motorici i brizi o sebi; da je to što sam joj pevala i pričala sa njom, podsticalo moj govor i veštine komunikacije; da su me te male merdevine učile da imam dobru koordinaciju i krupnu motoriku; da sam, kada sam sa lutkom pričala o njenom danu, razmatrala socijalne situacije i analizirala uzroke i posledice raznih događaja. To ni moji roditelji nisu znali. Oni su povremeno proveravali da li sam tu i puštali me da se bezbrižno igram.
Danas, posle puno godina rada sa decom, verujem da sve što dete može da nauči, sazna, razvije i unapredi – najbolje može kroz igru, jer je igra zanimljiva, zabavna, ona motiviše dete i u njoj dete uživa. U igri dete može da bude sve: Supermen, vatrogasac, lekar, muzičar, frizer…Za razliku od “metoda”koje nude odrasli, ovde dete inicira, ono vodi, kreativno je, razvija samopouzdanje, razvija pravila, odnose, stiče veštine samostalnosti – samostalno se oblači, obuva, koristi čekić, vežba motoriku.. da li je to malo? … Niko ga na to ne “tera”, niko mu nije rekao šta da radi, čime da se igra, niko mu ne nameće vreme, ili mesto za to. U prirodan kontekst detetove igre možemo dodati malo strukture, ciljeve definisane sa roditeljima- i tada dobijamo terapijski zasnovan pristup koji se oslanja na igru kao proces učenja i istraživanja kod dece.
Taj pristup dozvoljava da dete, osim što uči, istražuje i saznaje o svetu oko sebe, kroz igru, proradi svoje nedoumice, brige, stresna i druga teška iskustva, neprijatnost i različite zahtevne emocije, da analizira različite odnose, razmišlja o ljudima koje zna, o različitim situacijama koje mu prijaju, ili ne. Taj pristup, takođe, dozvoljava da roditelj, analizirajući svoju igru sa detetom, spoznaje kako još bolje može da razume dete, poveže se sa njim i bolje podstiče njegov razvoj.
Moj lični i rad porodičnih terapeuta sa decom i porodicama u Centru za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima “Harmonija”- temelji se na odnosu sigurnosti i poverenju koji gradimo sa detetom i porodicom. Tek tada možemo da podstičemo detetov razvoj i kvalitet brige o njemu. Soba u kojoj radimo sa decom je posebna: ona je igralište u kom dete ima priliku da koristi širok spektar materijala i metoda poput igre u pesku, kreativnih tehnika (slikanje, glina, kolaž), rada s lutkama i maskama, muzikom, izražavanja kroz pokret. Ali tu sobu ne čini specijalnom samo mnoštvo igračaka koje praktičar terapije igrom jasno struktuira u prostoru. Posebnom je čini doživljaj bezbednosti i poverenja koje dete stiče u terapeuta ili tek uči u odnosu sa njim.
Mi ovaj pristup koristimo kada radimo sa porodicom koja raste i razvija se sa detetom: kada se rodi novi član porodice, kada dete kreće u vrtić ili školu; ali i kada se susreće sa nekim neočekivanim i neplaniranim događajima: gubicima, kada se porodica seli, kada se član porodice koji živi ili radi daleko – vraća ili odlazi, kada se roditelji razvode, kada se rodi dete sa rizikom za smetnje u razvoju ili sa hroničnom bolešću. Ovaj pristup je lekovit za uspostavljanje odnosa hranitelja i deteta, ili usvojitelja i deteta, ili kada nastaje nova porodica u kojoj i mama i tata imaju svoju decu iz prethodnog braka. Primenljiv je podjednako i za decu optimalnog razvoja i za decu u riziku za kašnjenje u razvoju, prevremeno rođenu decu ili decu sa smetnjama u razvoju.
Zaljubljenik sam u terapiju i sve pristupe u radu sa porodicama male dece koji se zasnivaju na igri. U Centru za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima “Harmonija” na ovaj način živimo i učimo svaki dan.
Pridružite nam se! Igrajte se, rastite i učite sa nama!
Olgica Stojić,
psiholog i praktičar terapije igrom
Centar za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima “Harmonija”, Novi Sad